Nekad se uhvatim kako pokušavam da opravdam sve.

Ljude, postupke, riječi koje nisu trebale biti izgovorene. Kao da tražim razlog da stvari imaju smisla, i kad ga očigledno nemaju.

Kažem sebi: umorni su, imaju svoje probleme, nisu mislili tako.
I možda je to nekad istina.

Ali nekad i nije.

Nekad su ljudi jednostavno… takvi.
Ne razmišljaju previše. Ne preispituju se. Kažu nešto i nastave dalje, kao da ništa nije bilo.

A ti ostaneš da razmišljaš.

Vrtiš iste rečenice u glavi, pokušavaš ih složiti, naći neko objašnjenje koje će ti biti lakše progutati.

I tu negdje shvatiš da problem možda nije ni u njima.
Nego u tome što ti ne znaš kako da budeš kao oni.

Kako da ne razmišljaš.
Kako da ne osjetiš.
Kako da samo pređeš preko stvari.

I ne znam da li je to mana ili prednost.

Znam samo da je zamorno.

Ali opet, kad bih mogla birati — ne bih to mijenjala.

Jer možda je lakše živjeti bez toga.
Ali je i praznije.

A ja, izgleda, ipak više volim da me nešto muči nego da mi ništa ne znači